Историјат Митровачке гимназије

Прошлост сложена у реченице

На остацима моћног Сирмијума, Краљевина Угарска је, крајем ХII века, подигла ново средњовековно насеље, именовано по погубљеном ранохришћанском мученику, Град Светог Димитрија, или како су га Срби назвали Д(и)митровица. У састав Османског царства, које у то време није поклањало одговарајући значај образовању, град долази 1526. године, и развија се као турска варош, односно шехер. Након више пораза Османлија од  аустријске војске, предвођене Еугеном Савојским, 1718. године, потписан је Пожаревачки мир, којим је град у Срему, на левој обали Саве, припао Хабзбуршкој монархији.

После бројних сеоба и миграција српски народ је, у сада већ Митровици, чинио већину и прве школе везане су уз њега. Као и у остали делови хришћанске Европе, и Хабзбуршка монархија је на својој територији константно подизала и унапређивала бројне установе, па тако и оне образовног карактера. Године 1745. Митровица је дошла под војно-граничарску управу што је знатно убрзало њен напредак. У првој половини ХVIII века историјски списи бележе постојање неколико школа везаних за српски народ или за католичку заједницу. Најкрупнији корак у развоју школства Митровица бележи 1774. године, када се оснива тривијална граничарска немачка школа, а већ годину дана касније и Нормална или Виша школа, која је врло брзо преузела примат у граду. У то време школе су могле бити тривијалне – отваране по селима, главне – у градовима, и нормалне – подизане у покрајинским седиштима. Дворско ратно веће донело је, 2. јула 1838. године, наредбу да се при Вишој школи у Митровици, која је имала три разреда, отвори и једно одељење четвртог разреда, чије ће трајање бити две године. На тај начин Виша школа је прерасла у Главну, која је радила по гимназијском програму и уџбеницима коришћеним у немачким провинцијама монархије. Дана 1. новембра 1838. године, након преуређења просторија постојеће школске зграде, почела је настава у новоотвореном четвртом разреду, а ова година се узима и као година стварања Митровачке гимназије. Град је, у то време, бројао близу 5000 становника, и потреба за школовањем његових житеља била је све већа, зато је наредне године, отворено и одељење друге године четвртог разреда, које је учило по програмима гимназије. Након револуционарне 1848. године, уследио је десетогодишњи период Баховог апсолутизма, за време којег је кроз школу прошло више од 260 ученика. Реформама у том периоду, у монархији су се, поред гимназија, почеле отварати и реалке, чији је задатак био да ђацима, уместо класичног гимназијског, дају што више примењеног знања. Попут осмогодишњих виших, и четворогодишњих нижих (малих) гимназија, постојале су и више и ниже (мале) реалке. У нижим реалкама школовање је трајало две, три или четири године. Краљевско ратно министартво је, 1851. године, прогласило нову наредбу, којом је двогодишњи четврти разред митровачке Главне школе претворен у малу реалку. Она је и даље била део Главне школе, али је настава у њеним учионицама извођења идентично програмима гимназија и реалки у осталим деловима Хабзбуршке монархије. Тада се у школу први пут уводи, као необавезан предмет, српски језик, а предавања се и даље слушају на немачком. Трећи разред мале релке у Митровици отворен је 1863. године, а пет година након тога, реалка је одвојена од Главне школе, иако су, у суштини, наставиле заједнички да раде. Након одвајања, одлуком надлежних, немачки и српски језик су постали изједначени, а у неким предметима се и настава одвијала на језику већинског становништва Митровице. До отварања четвртог разреда долази 1872. године, када се припрема демилитаризација војне границе. Годину дана након тога и девојчицама је дозвољено похађање мале реалке. По Закону о реформи крајишког школства, у Троједној краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији, насталој 1868. године, у оквиру угарског дела монархије, мала реалка у граду се, 1881. године, и практично одваја од Главне школе и постаје самостална средња школа. Исте године је, због престанка опасности од Османског царства, коначно укинута и Војна крајина. Четири године касније долази до поделе завршног разреда на релно и класично одељење. Да би новим реформама, у области образовања у оквирима Троједне краљевине, 1887. године, Царским решењем, одлучено да се мала реалка претвори у четвороразредну реалну гимназију. На самом крају ХIХ и почетком ХХ века Митровица је имала око десет хиљада становника. Бројни чиновници, трговци, занатлије, добростојећи земљопоседници и официри, желели су своју децу да школују на престижним европским универзитетима, а гимназија у њиховом граду, пружала је за то све бољу основу. Многима није било проблем плаћање високе школарине, а у гимназију су ишли и становници бројних села и околних градова, не само са подручја Срема. Од 1881. године до почетка Првог светског рата, гимназију у Митровици похађала су тачно 1892 ученика. Митровица се све више развијала, а и њена најважнија образовна установа, што је условило да се Мала реална гимназија поступно трансфомише у Велику. Пети разред је отворен 1910. године, а следеће године и шести. Након атентата на наследника аутроугарског престола у Сарајеву, почиње, до тада, највећи ратни сукоб на свету. У току прве две године, тог Великог рата, гимназија у Митровици није радила. Тек када су борбе зараћених биле далеко од Срема, у школи почиње настава, и одмах се 1917. године, отвара и седми разред. Године 1918. срушила се велика Аустроугарска монархија, српска војска је ушла у град, а у школу је уведен и осми разред и на тај начин заокружено формирање Велике реалне гимназије у Митровици, која ће, као осмогодишња установа, опстати наредних 35 година. По плановима и програмима Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације гимназија је наставила да ради и након успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да би се тек седам година касније, 1925. године, прва три разреда програмски изједначила на простору целе државе коју је водио краљ Александар. Следеће школске године уједначен је и програм четвртог разреда, а у митровачкој гимназији било је дванаест одељења, у прве четири године по два, а у осталим по једно. Континуираним повећањем броја ученика, разреда и одељења, појавио се проблем простора и настава у Великој реалног гимназији, одвијала се истовремено у три зграде: Палестини, која је добила такав назив јер се налазила преко пута јеврејске синагоге, а и данас постоји, Сибирији – на месту данашње зграде, и у просторијама садашњег Завода за заштиту споменика. Дана 12. априла 1928. године, почели су припремни радови на подизању нове школске зграде, као споменика, једном од омиљених српских владара, „Просветног дома под именом Краља Петра I Великог Ослободиоца“. Пројекат је изградио чувени архитекта Момир Коруновић, кога су, због монументалсности и лепоте његових грађевина звали „српски Гауди“. Школа је доживљавала неке од својих најлепших тренутака у историји. Указом краља Александра гимназија је, 11. марта 1929. године, понела назив „Државна реална гимназија Краља Петра I Великог Ослободиоца“. Нова, најдоминантнија зграда тога времена у Митровици, у којој се настава одвија и данас, свечано је отворена 15. јуна 1930. године. Гимназију је у четвртој деценији ХХ века сваке године похађало око 500 ученика. Избијањем Другог светског рата град се нашао на територији тзв. Независне државе Хрватске и усташке власти су преузеле управљање школом, као и свим другим институцијама. У току ратних дешавања школа је, међу ђацима и професорима, имала укупно 83 жртве. Наставни кадар српског порекла је углавном отпуштен, али је гимназија наставила да ради све до августа 1944. године, када је немачка војска почела да користи зграду за своје потребе. Школске просторије употребљене су и од стране јединица које су ослободиле град, 1. новембра, и током борби на Сремско фронту, као војна болница, па се настава вратила у зграду тек 10. маја 1945. године. У гимназији је било 650 ученика. Након краја рата и извођења социјалистике револуције, школа почиње да ради под именом Државна реална гимназија у Сремској Митровици, али у политички потпуно промењеним условима. Марксистичко учење постаје постаје доминанта и водиља свих друштвених предмета и дешавања у школи. Године 1953. гимназија је одвојена од основне школе, тако што је од осмогодишње претворена у четворогодишњу школу. Први, други, трећи и четврти разред гимназије, постали су пети, шести, седми и осми, односно, виши разреди основне школе, док су у новој гимназији четири разреда постала пети, шести, седми и осми разред некадашње гимназије. У новим околностима, 1955. године, школа је добила и другачији назив, Виша мешовита гимназија „Иво Лола Рибар“, који је у потпуности одражавао тоталну идеолошу обојеност послератног образовања. Природно-математички и друштвено-језички смер уведени су у други разред гимназије 1962. године, а школа је и у том периоду, у граду од већ 20 хиљада становника, предњачила у брзини примене нових пројеката у просвети. Гимназија је 1961. године имала 687 ученика, равномерно распоређених у по шест одељења сваког од четири разреда. Доношењем новог устава 1974. године и одговарајућих закона, долази до највећих промена у школском систему и гимназије у целој земљи почињу да се гасе, уступајући место усмереном образовању, које је подразумевало постојање заједничког деветог и десетог разреда, након којих су се ђаци опредељивали за своје будуће занимање, односно образовно напредовање. Након што се и овај експеримент над младима показао као неуспешан, дошло је до његовог постепеног укидања. Последња деценија прошлог века донела је велике политичке промене у Европи, али и у Југославији, где је у свим републикама уведен вишстраначки систем. Године 1990. гимназије, као школе, су и формално враћене у образовни поредак. Сремскомитровачка гимназија је те године уписала три одељења друштвено-језичког и три одељења природно-математичког смера. Из образовних установа одстрањена је комунистичка идеологија, али је држава самоубилачки јурила у ратне сукобе, неморал и поразе на свим нивоима. У току заједничког средњег образовања гимназија је остала без своје зграде, па је тако све до 1998. године, била подстанар у просторијама Педагошке академије. Вративши се 1. септембра 1998. године на своју стару адресу, у улици Светог Саве 2, могла је коначно да се посвети развоју и напретку. Године 2007. на путу повратка својим коренима, уместо старог, идеолошког назива, школа добија име Митровачка гимназија. У другој деценији ХХI века, прилагођавајући се савременим стратегијама образовања, најстарија средњошколска установа у Сремској Митровици, отвара много нових смерова, а образује и пет генерација седмог и осмог разреда при гимназији. Пред њом су нови изазови које доноси непредвидива будућност.

Током 188 година успешног трајања, кључна знања у Митровачкој гимназији стицало је близу петнаест хиљада ученика, стотине лекара, инжењера, професора и највреднијих људи у различитим интелектуалним областима. Ову школа је, државама кроз које је пролазила, подарила дванаест академика, а у њеним клупама су седели и оцене добијали: супруга творца терије релативности Милева Марић Ајнштајн, оснивач и први декан Медицинског факултета у Београду Милан Јовановић Батут, прослављени глумац Петар Краљ, филмски прегалац и један од Спилбергових учитеља Славко Воркапић, математичар светске славе Драгош Цветковић, драмски писац Синиша Ковачевић и остали ђаци који су се попели, не само до њених, него и до на највиших спратова образовних и људских вредности. У гимназији у Сремској Митровици за катедром су стајали и ђаке подучавали: наш најпознатији хелениста и преводилац Илијаде и Одисеје Милош Ђурић, историчар и револуционар Васа Чубриловић, композитор и хоровођа Петар Кранчевић и друга, не мање важна, имена науке, културе и уметности. Данас Митровачку гимназију похађа више од шест стотина ученика распоређених у двадесет и осам одељења, и сигурно ће и они бити успешни настављачи традиције коју су изградили њихови претходници.     

Ђорђе Домазет

из монографије „Сазвежђе изнад сремске равнице“